U osmoj sesiji sa Irenom razgovaramo o tome kako izgleda kada pokušavaš da rešiš više ozbiljnih stvari odjednom, a svaki sledeći korak te dočeka sa novom preprekom. Od natečenih očiju, analiza i mamografije, do pokušaja da promeni lekara i pronađe nekoga kome može više da veruje, ova epizoda vrlo brzo prerasta iz lične priče u širu sliku svakodnevice u kojoj iscrpljenost ne dolazi samo iz onoga što te boli, već i iz načina na koji sistem sa tobom postupa.
Kroz mnogo humora, besa i lucidnih opaski, Irena govori o šalterima, čekanjima, redovima, pogrešnim informacijama i osećaju da ceo dan trošiš na borbu sa organizacijom umesto na rešavanje stvarnog problema. Iz te priče otvara se i važna tema odnosa između lekara i pacijenta, koliko znači kad te neko stvarno sasluša i objasni šta se dešava, i zašto se mnogi ljudi, kada to izostane, okreću raznim alternativama ne zato što su naivni, već zato što traže ljudski kontakt i osećaj da nisu samo broj.
Pred kraj epizoda postaje još ličnija. Irena otvara potrebu za osloncem, za nekim ko će stati uz tebe i reći da će biti u redu, ali i bolno iskustvo života u kome taj osećaj sigurnosti često nije postojao. Zato je ovo epizoda o zdravlju, ali još više o nemoći, sistemu, dostojanstvu i potrebi da čovek u teškim trenucima ne ostane sam.