Napomena za gledaoce: Zbog tehničkog propusta deo ove sesije nije snimljen, pa epizoda nije sačuvana u celosti.
U sedmoj sesiji sa Irenom razgovor kreće od naizgled običnih tema, hrane, dugovečnosti i života bez viška stresa, ali vrlo brzo dolazi do onoga što je suštinski nosi. Govorimo o tome koliko čoveku zapravo trebaju bliski odnosi, osećaj pripadanja, kretanje, mir i ljudi uz koje može da bude svoj. Kroz priču o najdugovečnijim zajednicama otvara se i pitanje šta nama danas najviše nedostaje, a kod Irene je odgovor bolan i vrlo jasan. Nedostaje joj oslonac. Nedostaje joj onaj osećaj da postoji neko kome možeš da se obratiš bez zadrške i bez straha da ćeš naići na zid.
U drugom delu razgovora Irena govori o ženama koje su joj bile najbliže figure sigurnosti, o tome šta se u njoj slomilo kada ih je izgubila i kako je godinama učila da sve preživljava sama. Otvara i odnos sa ćerkom, svoju zaštitničku crtu, kao i jednu veoma važnu temu, kako izgleda kada se spolja središ, opereš kosu, našminkaš se i pojaviš među ljudima, a iznutra se i dalje osećaš potpuno slomljeno. Pričamo i o telu koje više ne može kao nekad, o posledicama korone, vodi oko srca, gubitku snage, ali i o malim trenucima u kojima se ipak pojavi želja za kretanjem, vodom, mirom i nekim drugačijim ritmom života. Ovo je epizoda o usamljenosti, o dostojanstvu u raspadu, ali i o tome da potreba za životom ne nestane do kraja čak ni kada čovek misli da više nema snage.
Napomena
Razgovori u ovom podkastu predstavljaju otvorenu razmenu iskustava i uvida o ličnom razvoju, komunikaciji i međuljudskim odnosima. Sadržaj nije zamena za stručne psihološke ili medicinske savete.