Subscribe
Share
Share
Embed
Umologija je podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Produkcija : Fabrika kreativnosti
efekat: Božični vetar i zvončići
Aleksandra: Decembar je. Stiglo je najradnosnije doba godine! Vreme je za praznike, slave, zvončiće, jelke, klizanje, kuvano vino, sreću, porodicu, radost, okupljanja, razgovor, toplinu.
Efekat: rewind
Sanja Ristić: svi mislimo da treba da bude kao u koa kola reklami
Aleksandra: A tu je i pritisak, osećaj da nam fali “to nešto čarobno” i čekamo da stigne. Fali nam vremena, snega, manje obaveza i manje pristika da sve bude savršeno.
Nekome od nas verovatno fale i osobe koje se do skora bile u našim životima, a sada više nisu (iz sto raznih razloga).
Zato smo pripremili ovu bonus epizodu, u kojoj pričamo o četiri važne stvari: praznicima, osećanjima, porodici i granicama.
Božićna numera: “Deck the Halls” kreće
Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.
Ja sam Aleksandra Bučko, i u ovoj epizodi pričamo o važim stvarima za ovo finalno doba godine.
numera se završava
Aleksandra: Nalazimo se u jednom specifičnom periodu gde možemo da osetimo to “moranje” da budemo srećni, raspoloženi i uzbuđeni zbog svega što nam predstoji. Možda se i osećamo tako (i to je super!), a možda ta osećanja nisu baš u skladu sa time što se očekuje, odnosno šta nekako “podrazumeva” u ovom periodu. Postoji XY razloga da se osećamo i tako (i to je u redu!). Važno je da lociramo ta osećanja i da vidimo zašto su ona tu.
Malo ranije smo čuli od Sanje Ristić da često mislimo da sve mora da bude kao u koka-kola reklami. Sanja je trenerica asertivne komunikacije, koja fokus svog rada stavlja na emocije i evo šta je tačno pod time mislila:
Sanja Ristić: Problem je to moranje da budemo srećni za praznike, zato što mislim, u redu je i da ti ne prijaju i da si tužna, nesrećna. Mislim sve je to sasvim normalno i generalno smo nabili svi sebi tenziju zato što svi mislimo da porodica treba da bude kao u koa kola reklami, a mislim, to nije, to je prosto nemoguća stvar, zato što sam koncept porodice ne znači koka kola reklama, nego u porodici, funkcionalnoj zdravoj porodici postoje i svađe i nesuglasice i sve ostalo. Mislim to je zapravo poenta porodice. Naravno da ćemo se svađati ili da ćemo burno reagovati zato što smo tu najviše emotivno upleteni pošto su to ljudi koji najviše volimo. Znači samo treba se zamisli kao da sediš sa svojim roditeljima ili svojom porodicom kako već i da je svima sve kao OK svi su onako ravna crta. Mislim na šta bi to ličilo? Tako da ovaj to je zapravo su neka prevelika očekivanja tu problem. A za praznike se to dodatno naglašava zato što mislim pod broj jedan se guraju sve te reklame je li gde sve to tako savršeno i svetlucavo i bajno i sjajno, a život se dešava. I onda sebi dodatno tenziju nabijamo, a ustvari samo treba da shvatimo da je u redu kako god da se osećaš da je to u redu i da je to ljudske i da nema tu mislim da nešto nisi normalna zbog toga ili da si loša ili da si dobra ako si srećna, loša ako si tužna. Mislim samo treba skinuti sebi sa grbače taj teret.
Aleksandra: Pitala sam je, da li može da podeli sa nama neku frazu, kako bi je zapamtili i izvukli kako bi se podasetili da sreća i sve praznično nisu zapravo “moranje” u ovom periodu.
Sanja Ristić: Ako baš o frazama pričamo to može da bude "Samo nežno prema sebi." Ali to jeste zapravo neka poenta da ti kako god da se osećaš da shvatiš da je to mislim sasvim normalno i da je to ljudski. I na primer suvišno je očekivati da osećamo sreću non-stop. Ako si ti izgubila jednog od roditelja i dešava se Nova Godina i Božić i svi ti praznici - mislim stvarno bilo suludo da ti skačeš od sreće, a taj neko ti beskrajno nedostaje. Mislim prosto, koncept sreće konstantne nije normalan niti je logičan. Tako da je u tim situacijama više prihvatljivo da si tužan i tužna nego srećna. Ali šta god da osetiš, nije ni važno, mislim koja god da je emocije u pitanju prosto treba imati razumevanja za sebe i biti tu za sebe, a još jedna stvar je važna - da se ne poistovetimo sa našom emocijom. Znači mi nismo naša emocija. Mi smo mi, je emocija dođe i prođe. Znači nije kao nisam ja tužna osoba, ja sam osoba kojoj se pojavila tuga u datom momentu. I ona će proći. I onda će doći sreća, doći će razočarenje, doći će pitaj Boga šta sve, mislim široki je spektar emocija. Ali je sve to ljudski sve to normalno.
Aleksandra: U Decembru postoji još jedna stvar. Bilo da mi prirpemamo gozbu (pa osećamo pritisak da sve bude savršeno) ili idemo kao gosti na porodična slavlja – pojedini odnosi unutar porodice mogu da budu nezgodni. Pa čak i njihova očekivanja od nas. Od toga koliko se neko ugojio ili smršao do pitanja “Kad će svadba?”, “Kad će deca?”, “Kad će diploma”… (delimično smo o ovome pričali i u epizodi “Kriza dvadesetih”).
Sanja Ristić: To je zapravo priča o granicama. Pa kao prvo ja nikad ne bi nikom preporučila ko nije dobar u postavljanju granica da to počne baš sa porodicom. Zato što postavljati granice članovima porodice - to je neki recimo najzahtevniji deo zadatka i definitivno ne treba početi od toga. Treba početi od nekih malo manje važnijih stvari kao što je na primer, ne znam razgovor, sa lupam konobarom, u banci, te neke stvari zauzimanje za sebe i postavljanje granica sa ljudima koji vam nisu najbliži. I onda to vremenom ide je li na veći i veći nivo, kao sa prijateljima, sa familijom, sa porodicom, ali članovi porodice zapravo neka krajnja stvar.
Aleksandra: Psihološkinja Jasmina Stanković podelila je sa nama da u tom slučaju postavljanja granica u porodici, treba mi sami da prepoznamo koja su naša očekivanja:
Jasmina Stanković: Istorijski gledano, svakom od nas najteže je neko da postavi granice u tim porodičnim odnosima kad su u pitanju te multigeneracijsko neko komuniciranje. Ja uvek pitam klijente "Koje je tvoje očekivanje?", koje je tvoje očekivanje, koji je odgovor koji je željeni? Uglavnom jeste "Kako da to iskomuniciram da me ostave na miru, da se ne postavljaju ta pitanja?" Pa, eto, tako. Prosto, ovo što si sad izgovorio, sve do jedne reči zvuči potpuno legitimno, prvo zvuči kao nešto na šta ti imaš potpuno pravo i zvuči kao nešto što kao tvoje pravo koje bi svako, bio tvoji roditelj ili prijatelj ili partner trebalo da validira i trebalo bi da je njemu bude takođe legitimno.
Aleksandra: Jasmina objašnjava i nešto što bi nam postavljanje granica olakšalo. Granice se postavljaju u par nivoa. U nekim od nivoa odogovornost je na nama. U ostalim je na toj drugoj osobi ili osobama:
Jasmina Stanković: Mi nekako kad postavljamo granice i tu imamo očekivanja. Imamo očekivanja koji ćemo odgovor, da li ćemo dobiti poštovanje tih granica i na koji način ćemo ih dobiti, kako će nam se to iskomunicirati, a sa druge strane imamo očekivanja od sebe da to nekako čak i ako ne dobijemo, da se mi nosimo sa tim. Granice se postavljaju u par nivoa. Granica se iskomunicira, a onda se taj vruć krompir prebaci drugoj strani, kao odgovornost. Odgovornost druge strane kako će ona to primiti i kako će se sa tim nositi. Ali ja sam svoju granicu nekako postavio, ja sam je iskomunicirao. Sledeći nivo bi bio da možda još jednom podvučem to. Ali tu se priča završava. Nekako mislim da najveći deo problema nastaju upravo u tim očekivanjima. Ako postavim granicu šta ako oni tu granicu ne poštuju, ili nastave recimo da pričaju o tome nastave sa nepotrebnim i neprijatnim pitanjima. Korisno je da se tu nekako individua sama sa sobom dogovori šta bi bila potencijalna sankcija. Možda je korisno imati negde u glavi ili i iskomunicirati ako se sa ovim pitanjima nastavi ili ako ovo postane i ne prestane da bude tema ja ću biti u prilici i biću zapravo primoran da ne dolazim ili da prekinem, da izađem odavde, da moje prisustvo bude kraće ovde i tako dalje. A to je već neka stvar koja pretpostavljam, važno je prisustvo jeste važno i tebi i tvojim roditeljima i ostalim ljudima. Prosto je važno iskomunicirati i vrednovati svoju stranu, nego očekivanja druge strane.
Sanja Ristić: Na tim porodičnim okupljanjima, prazničnim ili šta već, moja preporuka bi bila da se u napred pripremiš. Znači da ti znaš ako dolazi neki član porodice, rodbine čega god, ko ti je problematičan u tom smislu da se već unapred pripremiš na to i da definitivno biraš bitke koje biješ. Znači na primer, ako sad ja sam tu sa svojom rodbinom i tu je na primer moja baba koja ima 85 godina, koja me pita "Kad ćeš imati dete?", ja stvarno neću s njom gurati priču, svake pameti mi je da ja sad babi objašnjavam kako to nije u redu i sve ostalo. I verovatno ću izabrati da prosto joj kažem "ne znam, eto videćemo" šta već.. Ali neću sigurno sad onako baš kao striktno davati granice. Ne kažem da je to pogrešno nego je prosto stvar izbora, ali ako je neko ko me baš jako zapravo istrigeruje ili iznervira to bi definitivno zvučalo, ako su deca u pitanju, sada uglavnom je to "kad ćeš dete i sve ostalo" bi bilo, na primer, "Smatram da je to jako intimna stvar i ne bih da pričam o tome." Mislim, samo jedno ne želim da pričam o tome dovoljno. I to je to. A onda se dešava da ljudi ponavljaju to da oni insistiraju. I to se zove tehnika pokvarene ploče, gde ti samo ponavljaš tu jednu istu rečenicu, bukvalno zvučiš kao mislim potpuno luda osoba, ali već posle drugog ponavljanja uglavnom ljudi ukapiraju odustanu.
Aleksandra: Sanja Ristić, trenerica asertivne komunikacije deli sa nama i forumulu asertivnog postavljanje granica.
Sanja Ristić: Mislim ne postoji formula nego sam ja sam izvukla, je da to zvuči kao kad govoriš nekom šta ti smeta poenta je da ti ne tražiš od tog nekog da on nešto prestane da radi ili da on promeni nego komuniciraš šta su posledice tog njegovog ponašanja to jest šta ćeš ti da uradiš ukoliko on nastavi. Znači, menjaš sebe a na njega. Fokus je na tebi, a ne na njemu. Može da zvuči kao "dok ti radiš x, ja se osećam y i ako nastaviš to da radiš ja ću da uradim šta već je posledica je li to njegovog ponašanja". Na primer "To što se šališ na moj račun vrlo mi je neprijatno zbog toga i ukoliko to nastaviš ja ću otići kući". Mislim na primer. Ali ono što je drugi korak je da ukoliko se to stvarno nastavi da ti stvarno odeš kući, znači možeš da ostaneš dosledna. Doslednost je jako jako važna u tome zato što ukoliko ti ne ispoštuješ to što si rekla niko te neće shvatiti i svi će ti gaziti granice.
efekat: zvončići
Aleksandra: I još jedna stvar
Sanja Ristić: Koju mi izbegavamo, što je zapravo problem ljudima u postavljaju granice - taj momenat kad ti izgovoriš onda kreće nelagoda. Nelagoda kod druge strane, nelagoda tvoja. Samim tim i onda počneš da se pravdaš da pokušavaš da izvučeš situaciju, da "nema veze, hajde nemoj da si sad znaš kao ljuta nemoj.." Znači to je prosto deo paketa koji prihvatiš. Nelagodno je i sediš u toj nelagodnosti i što ste više pravdaš to je sve gore.
Aleksandra:
Ova epizoda nam donosi 4 važne stvari:
1. Okej je kako god da se osećaš, ne moraš da budeš srećan ili srećna.
2. Formula asertivnog postavljanja granica bazira se na tome šta ćemo MI da uradimo ako ONI nastave da rade nešto što nama ne prija
3. Zaista i uradimo to ako pređu tu našu granicu
4. Moramo da izdržimo neprijatnost koju će to da proizvede
Jer, pogotovo kada postavljate granicu prvi put – osobe kojima to radite će se buniti, jer tih granica do sada nije bilo i mogli su određnu stvar da rade bez posledica (bilo da su u pitanju šalje, neprijatna pitanja…). Sada im “ometate” tu slobodu. I oni treba da snose odgovornost za svoje ponašanje.
Prvih nekoliko puta će biti neprijatno, a posle ćete se i vi prilagoditi i navići na tu neprijatnost, a i druge osobe neće toliko gaziti te granice. Ili… vi ćete odlučiti da ne učestvujete u toksičnim odnosima ili na takvim okupljanjima (i to je okej!).
Ako vam je ova epizoda pomogla, ili vas je ohrabrila – podelite je sa nekim kome je potrebna. Umologija je tu da budemo bolje, ali i da vam kažemo još jednu veoma okej stvar: potražite sturčnu pomoć ako vam je teško već duže vreme i ako smatrate da ne možete sami da se izobrite sa tim.
Božićna numera: “Deck the Halls” kreće
Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo
nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i
emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Ovu epizodu su kreirali: Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović i Aleksandra Bučko.
Završava se numera
Zvučni efekti: Pixabay
Numera “Deck the halls”: Maksym Dudchyk from Pixabay
Produkcija: Fabrika kreativnosti