Subscribe
Share
Share
Embed
Umologija je podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Produkcija : Fabrika kreativnosti
Aleksandra: Igramo taj emocionalni Bingo gde ću ja da ti kažem neko ponašanje ili osećaj u telu ili tako nešto, a ti mi kažeš koja bi to sve emocija mogla da bude. Na primer vikanje:
Sanja Ristić: Vikanje: Pa može da bude ljutnja, pošto kad se naljutimo je li, +onda vičemo. Vikanje može da bude i od sreće, od uzbuđenja. Mislim, može da bude različito.
Aleksandra: A na primer: znojenje dlanova?
Sanja Ristić: Znojenje dlanova je neka nervoza, anksioznost. Ali opet, ne mora da bude kao loše. Može da bude "znoje mi se dlanovi zato što idem na dejt sa momkom". Ne mora da bude nužno loše, niti nužno dobro.
Aleksandra: A na primer osećaj praznoće?
Sanja Ristić: osećaj praznine... Tuga. Možda razočarenje.
Aleksandra: Ovo je Sanja Ristić. Ona je trenerica asertivne komunikacije, koja svoj rad najviše fokusira upravo na emocionalnoj inteligenciji. Stoji iza Instagram profila Sanja.emocije_i_asertivnost i programa “Izrazi se”.
A ovo je pesnik i profesor na odseku za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu - Stevan Bradić.
Stevan Bradić: Ludvig Vitgenštajn, filozof je rekao: "Granice našeg sveta su granice našeg jezika." Dakle, ono što ne možemo da artikulišemo u sopstvenom jeziku jednostavno nije svet, ne postoji. Da li možemo baš tako radikalno da govorimo o tome možemo filozofirati. Ali definitivno ima nečega u tome. Kao što si rekla mi možemo osećati neke, to bih sad nazvao paušalno, psihički naboj u vezi sa nekom situacijom. Međutim ukoliko nemamo priču da vežemo za taj psihički naboj ili ako imamo samo jednu priču za bilo koji psihički naboj mi ćemo stalno živeti jednu priču. Stalno ćemo život jedan zaplet, jedan rasplet i to je oskudno, hajde tako da kažemo.
Aleksandra: Dodaje da to “oskudno” podrazumeva i oskudne potrebe i oskudne odgovore na te potrebe. A ako imamo više priča:
Stevan Bradić: Onda imamo više mogućnosti da postupamo, više mogućnosti da svoj psihički naboj usmerimo u različitim pravcima. I opet možemo da to gledamo iz perspektive koristi. Dakle kako nam je pametnije da postupimo ali svejedno možemo da uđemo u odnos sa svetom i ljudima oko nas na složeniji način, nijansiran način i da pronađemo rešenje tamo gde možda u drugim situacijama ne bismo. Znači ako imamo samo jednu priču i imamo samo jedno rešenje, a to jedno rešenje ne mora nužno biti adekvatno i može biti i štetno. Ako ima u 20/30 rešenja možemo da nađemo ono koje je korisno za sve, ili koje je dobro za sve.
Aleksandra: Stevan Bradić nastavlja i kaže da tu možemo da postavimo pitanje “A kako to ljudi uče te priče?” Odakle one dolaze?”
Svakako su tu roditelji – od njih učimo veliki deo naših priča. Bradić misli da je to preusko posmatranje, jer postoje i drugi izvori od kojih učimo te priče. Na primer mediji koji su veoma različiti: od filmskih do digitalnih internet izvora. Takođe i umetnost i književnost: poezija, proza, drama...
Stevan Bradić: I da je to stvaranje jednog ili da tako gradimo sopstveno psihičko, ali ne samo psihičko nego prosto ljudsko bogatstvo.
Aleksandra: Ovde treba da postavimo još jedno pitaje. Političko zapravo. Kakav imamo pristup tim izvorima. I kada. Znači – obrazovanje. Kakav mi imamo pristup kada su u pitanju mediji i koje su nam mogućnosti da budemo izloženi složenim sadržajima poput umetnosti, književnosti, ili filozofiji…
Stevan Bradić: Ko ima pristupačnost obrazovanju, ko ima pristupačnost književnosti, ko ima vremena umetnosti uopšteno da se njome bavi i zašto, ukoliko je nema, zašto je nema?" I koliko je važno da kao zajednica obezbedimo jednak pristup ljudima ovom tako repozitorijum tako da kažem priča i da na ovaj način stvaramo ljudsko bogatstvo, ne ono prosto finansijsko ili ne znam ni ja šta, već ljudsko bogatstvo u kome mi šireći naše potrebe, šireći naše ovaj priče o nama samima obogaćujemo nas same da participiramo u ljudskoj zajednici u međuljudskim odnosima, u odnosima sa svetom na jedan složen, bogat i tako da kažemo u krajnjem slučaju i mogao bi da kažem i koristan način. Mislim da je priča o emocijama važna priča, ali da se ne tiče ni samo ličnosti, ni samo tako da kažem psihologije ni samo privatnog, već se tiče jedne široke mreže relacija unutar kojih mi postojimo. Mislim da je umetnost jedno od dobrih ovaj škola za emocije eto to je ono što bih mogao da kažem.
Kreće numera, optimistična, energična: Milano “Driving cars onto Mars”
Aleksandra: Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.
Ja sam Aleksandra Bučko, a u kreiranju ove epizode učetvovala je i novinarka Marija Marčeta.
numera se završava
Aleksandra: U ovoj epizodi razgovaramo o emocionalnoj inteligenicji i, zapravo, o tome, da li vodimo bogat život ukoliko nam je siromašna emocionalna inteligencija.
I još jedno interesantno pitanje: koliko reči utiču na naš život? Čućete uskoro zašto.
Emocionalna inteligencija, često skraćeno i EQ (emocionalni kvocijent), odnosi se na sposobnost prepoznavanja, razumevanja, upravljanja i izražavanja emocija na efikasan način, kako kod sebe tako i kod drugih. Obuhvata niz veština, uključujući empatiju, samosvest, samoregulaciju, društvenu svest i upravljanje odnosima.
Jedno od temeljnih dela o emocionalnoj inteligenciji potiče od psihologa Petera Saloveya i Johna Mayera, koji su koncept predstavili početkom devedesetih godina 20. veka. Oni su definisali emocionalnu inteligenciju kao "sposobnost praćenja sopstvenih i tuđih osećanja i emocija, razlikovanja među njima i korišćenja te informacije kako bi se usmeravalo svoje mišljenje i ponašanje".
Daniel Goleman dodatno je popularizovao koncept knjigom "Emocionalna inteligencija” Goleman je naglasio važnost emocionalne inteligencije u različitim aspektima života, tvrdeći da može biti bolji prediktor uspeha i blagostanja od tradicionalnih mera inteligencije, poput IQ-a.
U suštini, emocionalna inteligencija je veoma važna za snalaženje u interakciji sa ljudima, efikasno upravljanje emocijama i postizanje ličnog i profesionalnog uspeha. Ona ne samo što poboljšava individualno blagostanje, već doprinosi i ukupnom kvalitetu odnosa i funkcionisanja organizacija i zajednica.
Sanja Ristić: Slušala sam jednu emisiju gde su pričali o istraživanju koje je sprovedeno u Americi. Ispitali su 7.000 ljudi - Koje emocije oni osećaju u toku dana". I sve se ustvari svelo na tri emocije. A to je srećan, tužan i iznerviran. I to je to. Što je jako.. Ako imaš samo te tri emocije onda je to poprilično siromašan život. Ima toliko emocija koje možemo da osetimo ali pod broj jedan treba da vidimo koje su i da se malo upoznamo sa njima za početak.
Aleksandra: Postoji krug emocija. Možete ga pronaći na internetu, a i linkujemo vam ga na našem sajtu. To je zapravo točak koji u se razgranjava. Manji krug ima nekoliko emeocija, njih sedam, osnovnih. Zatim se one dele na više emocija.
Kako to izgleda: uzmimo na primer “Iznenađenje”. On je u prvom krugu i spada u te osnovne emocije. Zatim se ta emocija širi na uzbuđen, zadivljena, zbunjen i uzdrmana. I još jedna podela: energično, nestrpljivo, zapanjeno, inspirisano, zaprepašćeno, nejasno, šokirano, potreseno.
Znači, iako u smo u korenu emocije iznanđeni, mi zapravo možemo da budemo nestrpljivi i energični zbog nečega.
Da li je to samo do reči koju mi koristimo ili se te razgranate emocije razlikuju?
Sanji je tu važan kontekst.
Sanja Ristić: zasto je bitno prepoznati vise emocija.wav
Znači, šta ti se dešava pa sad ti imaš tu neku emociju?
Ne znam da li me razumeš. Znači, ako sam ja optimistična, znači da sam možda ušla u neki novi posao i jako sam i motivisana i optimistična, evo, te dve zajedno.
Ako sam, ne znam, razdragana onda možda, ne znam, idem na neko putovanje pa mi je to sad "Jedva čekam" i euforija, i razdraganost i svašta nešto. Meni to zavisi samo u kom je kontekstu. Što mi se tačno dešava pa ja mogu tu da tako definišem.
Aleksandra: A zašto zašto onda bitno baš zato lociramo? Da li je razdragana... Zašto je bitno da kažemo da smo, na primer optimistični, a ne samo da smo srećni?
Sanja Ristić: Zato što je to što mi imamo toliki broj emocija, a mi od toliko tih emocija koristimo samo tri... Nekako mi je to kao da imaš švedski sto od 100 vrsta jela, a ti jedeš konstantno 3 ista. Ne znam kako bih drugačiji primer navela. Prosto, što mi više imamo tih emocija i više ih prepoznajemo i razlikujemo i sve ostalo, to se više vraćamo sebi, više sebe upoznajemo. Imamo mnogo više senzacija u životu. Bogatiji je život prosto.
Alekasndra: Sanja Ristić govori o tome kako nam je život siromašan ako osećamo konstantno tri iste emocije. A na početku smo čuli Stevana Bradića kako govori o našim pričama i o tome da nam upravo reči omogućavaju da živimo više raznovrsnih priča. I to nas je potaklo na razmišljanje: koliko su naše emocije odraz našeg doživljaja, a koliko vokabulara?
Stevan Bradić: Uf to je baš složeno pitanje. Mislim da na to nemamo konačan odgovor. Kada govorimo u odnosu između emocionalnosti i jezika praktično govorimo o odnosu između jednog simboličkog poretka, nečega što je uređeno određenim značenjskim pravilima i tako dalje i nečega što čini nam se prevazilazi ova značenjska pravila. Međutim, ja sam siguran da neki psiholozi tipa lakonski psiholozi bi rekli da mi učimo naše emocije. Dakle da mi nismo rođeni sa emocijama, već da su i emocije proizvedene u našem odrastanju međuodnošenju i tako dalje i da su u širem nekom smislu, istorične. Dakle da smo nekada voleli na jedan način, danas se volimo na drugi način i tako dalje. Prema tome ovo bi značilo da su emocije proizvod jezičkog ili barem delimično proizvod jezičkog. Proizvod određenih jezičkih konvencija koje oblikuju našu subjektivnost koje oblikuju našu psihu našu svest.
Aleksandra: Bradić nam objašnjava i šta znači to “oblikovane”. Zapravo, pravi metaforu reke i korita. Emocije su voda, a jezik je korito kroz koji ta voda protiče. To korito može da bude različitog oblika, različitog materijala može da vodi tu vodu na različita mesta i ono daje oblik toj vodi. Da mi, kao ljudska bića imamo u različitim situacijama kao neki psihički naboj, a jezik je taj koji tom psihičkom naboju daje oblik, usmerenje, fokus i takođe i priču, narativ.
Stevan Bradić: Ako se osećam ovako, ja ću postupiti ovako. I to zavisi onda od jezičke kategorije od jezičkih priča koje vezujemo za ono što nazivamo emocijama. Pa bi u tom smislu mogli na ovaj način da postavimo odnos jezika i emocija. Kažem, nema konačnog odgovora, možda je dobro pitanje takođe šta najviše koristi od tih interpretacija, dakle koje su nam interpretacije najbolje za ono što želimo da postignemo. Da li to sreća u životu ili uspeh u životu ili nešto treće mislim, pravda ili šta ja znam. Tako da postoje različite pozicije koje možemo da zauzmemo po tom pitanju, ali opet značaj jezika ostaje.
Aleksandra: Stevan Bradić je pesnik. Zato smo pričali o tome kako reči utiču na nas.
Stevan Bradić: (smeh) Da, to je ogromno pitanje. Često se misli kao mi koristimo reči ali jedan nemački pesnik romantičarski je rekao da mi ne razumemo u stvari šta je priča sa jezikom, zato što mislimo da se mi služimo rečima ali prava tajna je da se jezik brine o samom sebi. Dakle, da postoji neka unutrašnja logika samog jezika koje prevazilazi naše lične, tako da kažemo, hirove, volje, planove i tako dalje. I da mi praktično živimo u jeziku i da jezik nama otvara čitav jedan vidik na naše postojanje.
Aleksandra: On, naravno, smatra da su jezik i reči su izuzetno značajni.
Stevan Bradić: Ali istovremeno bih dao jednu fusnotu, da kažem da postoji jedna stvarnost koja prevazilazi jezik, neke materijalne relacije koje nisu jezički određene već su određene nekom drugom logikom. I mislim da to nikad nije loše imati na umu, da ne bismo zapali u taj neki jezički redukcionizam, da tako kažem.
Aleksandra: Okej, ali kako do emocija? Kako da lociramo koju emociju u kom momentu osećamo? O tome nam priča Sanja Ristić, posle pauze. Ostanite uz Umologiju.
Sanja Ristić: Ono što je bitno je da kad se dešava neka situacija, mi prvo imamo misli o tome. A onda iz tih misli dolazi emocija. Iz emocije imamo ponašanje i ponašanje mislim nas dovodi do nekog rezultata. Prvo, kako mi da prepoznamo šta osećamo je to da okrenemo radar prema unutra ne ka spolja. Ne, u saobraćajnoj gužvi "Kako sad meni mogao da svira?" , nego "Šta ja u ovom momentu osećam, da li mi se znoje dlanovi,? Da li plitko dišem? Da li mi se steže grlo?" Obratimo pažnju na to što se stvarno dešava u našem telu ali to je naravno proces, i to je vežba. To je nešto što se trenira kao što se trenira u teretani. Neće se desiti preko noći, ali svako će biti sve bolje i bolje kako se više vežba. To još veština koja se vežba.
Aleksandra: Vrlo često možemo da čujemo da ne postoje dobre i loše emocije, već prijante i neprijatne. Takođe, razlikujemo ih po tome koliko su snažne.
Prijatne emocije mogu biti ili vrlo uzbudljive, poput radosti i uzbuđenja, ili manje uzbudljive, kao što su zadovoljstvo i opuštanje. Tako i neprijatne emocije. Jako intenzivne: kao što su bes ili strah, ili manje intenzivne, kao što su tuga ili dosada.
Važno je znati da emocije same po sebi nisu ni dobre ni loše - sve zavisi od situacije i kako se nosimo s njima. Na primer, iako se radost smatra pozitivnom emocijom, strah i tuga takođe mogu biti korisni jer nas upozoravaju na opasnost ili pokazuju da nešto nije u redu.
Takođe, važno je da imamo razumevanja za različite načine na koje ljudi doživljavaju emocije.
Sanja Ristić: Mislim da te loše u stvari imaju loš PR. Zapravo, loš im je marketing. Ali emocija je emocija. Postoje zdrave i nezdrave i pozitivne i negativne. Ali postoje na primer negativne emocije koje su itekako potrebne, i itekako zdrave, kao što je na primer tuga. Tuga je neprijatna, svrstava se kao negativna emocija, ali ona je itekako zdrava za nas. Daje nam mnogo, mnogo informacija od nje dobijamo. A što se tiče nezdravih emocija, one u principu su opet tu i opet su deo nas i s razlogom su tu i treba svi da osećamo sve emocije, ali je važno šta mi izvučemo iz toga, koje informacije nam one daju i šta mi s tim zapravo uradimo. Kad su nezdrave emocije u pitanju, razlika je to što, ukoliko mi ne osetimo da je to nezdrava emocija mi gubimo priliku za rast. Mogu da dam primer?
Aleksandra: Da, da, da.
Sanja Ristić: Na primer krivica i kajanje. Krivica je nezdrava emocija, kajanje je zdrava. E sad, kad se desi da smo nešto pogrešili i žao nam je što smo to pogrešili - kada imamo kajanje mi smo svesni toga da nismo mi celi loši zbog toga. Nismo loše osobe, nego smo pogrešili. Znači pogrešili smo, ne pogrešni smo. A kada je krivica u pitanju - krivica ima neke druge elemente, a to je da smo potpuno, znači sad je to katastrofa i mi smo jako loša osoba, kao cela osoba. Više neki nagon za kažnjavanjem samih sebe, a to u principu ne vodi nigde. Znači tu treba samo da shvatimo smo pogrešili i da uradimo to što je našoj moći. Nigde nas ne vodi to ako mi sami sebe kažnjavamo ili krivimo ili šta već sebi radimo. Znači bitno je da smo dosta saosećajni sami sa sobom i da iz te neke perspektive možemo da popravimo stvar.
Aleksandra: Hajde da damo još primera zdrave i nezdrave emocije:
Sanja Ristić: Aksioznost i zabrinutost. Anksioznost je nezdrava emocija gde mi u principu smo konstantno unapred, u budućnosti smo i konstantno i overtinkujemo i nemamo ni fokus i konstantno se bojimo nečeg što potencijalno se neće ni desiti. A zabrinutost je neka realna stvar, gde na primer, ako šalješ dete na ekskurziju u osnovnoj školi ti se brineš da ako on dobije temperaturu - eto iz tog razloga ćeš mu, ne znam, staviti brufen u torbu. Mislim sad stvarno banalizujem ali to je opet neka kao normalna zdrava stvar. To je razlika, znači zabrinutošću ti ustvari radiš nešto dobro. Anksioznost - samo sebe dovodiš do ludila mislim ništa se tu zapravo ne dešava produktivno.
Sanja Ristić: Postoji bes i ljutnja. Sad puno se tu i bes svrstava kao u zdravu emociju. Ljutnja jeste zdrava emocija, ali je neprijatna. Ali bes negde se svrstava u nezdrave negde u zdrave. Ja bih rekla da je bes nezdrav ukoliko te potpuno preuzme, to jest, ne znam sad to kako da definišem. Definitivno ti daje neke informacije o tebi, ali uglavnom povredjujemo ljude oko sebe kad smo besni i iz tog razloga je po meni to nezdrava emocija. Ali na primer, ako se bes zadržava u sebi to je jako jedan opasan teren i to ne treba da se radi. Bes je nadogradjena ljutnja ali kad mi već stignemo do besa znači da nismo dobro ishendlovali nijedan nivo prethodni emocije. I onda nas dovodi do toga da mi prosto imamo potrebu da samo to izbacimo iz sebe. Znači to je samo nešto što se nadograđuje - zato dolazimo do besa. U principu nam govori da su nam granice pređene ili da smo na mestu gde ne želimo da budemo. Ili u situaciji u kojoj ne želimo da budemo, ali naša reakcija nije u skladu sa tim da li to nama koristi ili ne. Mislim da bes kao besna reakcija definitivno nije od koristi nikome iz razloga što to samo, mislim usmeren si na druge ljude koje zapravo povređuješ. Nećeš rešiti time problem.
A što se ljutnje tiče - ljutnja je zdrava emocija zato što nam daje informaciju o tome da nam neko prelazi granice. Tako da onaj ko se ne ljuti nikad - ili ima zabranu, to jest dobio je neku zabranu verovatno u detinjstvu da ne sme da se ljuti. "Ružna si kad se ljutiš", ili tako neke ovaj potpuno van svake pameti izreke koje smo mi svi slušali u detinjstvu. Ili na zabranu ili prosto nema granice.
Aleksandra: Ukoliko pričate sa bilo kim ko se bavi psihologijom, psihoterapijom, asertivnošću… Oni će vam svi reći da je jako važno kako se sami sebi obraćamo.
Da li govorimo sami sebi “ja moram” nešto da uradim ili “ja želim”? Jer, postoji razlika. Odnosno, vremenom će nastati razlika.
Vremenom, ako moramo, a ne želimo da pred spavanje čitamo knjigu – to će nam postati teret.
Isto tako, ako sebi govorimo “glupa sam, ja to ne znam” – počećemo da verujemo u to.
Stevan Bradić: Mi smo praktično u odnosu sa samima sobom kao prema nekim romanima koje stalno pišemo. Mi se odnosimo prema sopstvenoj prošlosti, prema sopstvenoj budućnosti kao prema pričama i u tom smislu opet iz književne perspektive, ako smem tako da kažem, jedan drugi romantičarski pesnik nemački Helovin kaže da čovek stanuje pesnički na zemlji. Dakle da mi sve svoje, tako da kažemo, prijatelje, odnose, ljubavi, planove sami sebi pričamo kao priče, koje imaju početak, sredinu i kraj. U stvarnosti to možda nije nužno tako, ali mi ne možemo drugačije da se odnosimo prema sebi samima, a to onda znači da je vroma važno kako pričamo ove priče.
Priče najčešće imaju neke oblike, neke junake, neke figure, način rešavanja problema, ulaženje u probleme i tako dalje i mi često pričajući te priče nama samima o nama samima pozajmljujemo te narativne strukture iz drugih medija, iz onoga što smo videli, doživeli i tako dalje. I nekada pozajmljujemo stvari koje su nam korisne i neke stvari koje nam nisu korisne. I sad ako imamo tu sreću da shvatimo da su neke priče koje smo pozajmili nekorisne ili ponekad i štetne, onda možemo da radimo na tome da ih promenimo, to nije jednostavno, nekada vrlo teško, ali je moguće. Drugim rečima čovek nije osuđen da živi neke priče koje mu se ne sviđaju već može da proba da ih promeni. Naravno neke priče su više štetne, neke su manje štetne, neke su ovake, neke su onakve.
Aleksandra: Dva ključna saveta za emocionalnu inteligenciju su:
1. Razvijaj samosvest: Bitno je da prepoznaš i razumeš svoje emocije. To može da uključuje vođenje dnevnika, meditaciju i traženje povratnih informacija od drugih.
2. Vežbaj empatiju: Empatija je važna za razumevanje tuđih osećanja. To znači aktivno slušanje, pokazivanje saosećanja i razumevanje tuđih perspektiva.
I još jedna preporuka: podelite ovu epizodu podkasta Umoligija. Verovatno će nekome biti korisna. I pišite nam utiske o ovoj epizodi.
Kreće numera, optimistična, energična: Milano “Driving cars onto Mars”
Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Ovu epizodu su kreirale: Marija Marčeta, Aleksandra Bučko i naši slušatelji i slušateljke koji su nam poslali svoja iskustva.
Završava se numera
Zvučni efekti: Pixabay
Uvodna numera: Milano – Driving cars onto mars
Produkcija: Fabrika kreativnosti